Main menu

Сот је једно од 19 места шидске општине, смештено на југозападним обронцима Фрушке горе. Село Сот никада није било у центру неких историјских збивања, нити су се на његовим територијама одигравале судбоносне битке, али његових 700 година постојања, успона и падова, промена господара и политичких система, мука и недаћа, насељавања и расељавања становништва и свега другог што се кроз векове мењало, а Сот опстајао, заслужује наше дивљење и поштовање.

Прва топографска карта Сота из 1763. године

Први трагови насеља на простору атара Сота нађени су на потесу Градина, километар јужно од данашњег насеља. Захваљујући археолошком материјалу, нађеном на овом налазишту, утврђено је да је постојало насеље из каменог и бакарног доба. Научним методама је утврђено да налазиште датира на овом простору од 3.600 до 3.000 година пре нове ере. Пронађени су разна камена оруђа и оружја, керамички делови посуда грубе фактуре, ломљени и глачани камени предмети. Међу налазима се истиче шољица тамне боје украшена канелурама и са тракастом ручком која надвисује руб.

Археолошки материјал нађен на овом простору чува се у Археолошком музеју у Загребу. Поред овог локалитета регистрована су још три на потесима Долаче (потес Ровач), Орнице (потес Кућиште) и Градић. Материјал нађен на овим налазиштима чува се у Војвођанском музеју у Новом Саду и Музеју Срема у Сремској Митровици.

Први писани трагови

Период до доласка Римљана на ове просторе није оставио никакве трагове. Ни сам долазак римских легија на сотским пољима није оставио трага. Постојање путева у непосредној близини (гранични уз Дунав и главни који је пролазио делом правцем Шид-Сремска Митровица) и Соту најближе граничне тврђаве у Илоку, наводи на вероватноћу да је и простор Сота морао имати господара. Посебно што је у ближој околини села нађено више спремишта закопаног новца или споменика римским војницима. Римске легије, када нису ратовале, коришћене су за изградњу разних објеката (путеви, утврђења и сл.). Фрушка гора није обиловала каменом који је био преко потребан за грађевински материјал. Један од ретких налазишта камена био је у Соту и коришћен је у овом периоду. И данас се један део потеса зове Камењар. Период после Римљана је још мање познат јер није оставио никакве трагове. Био је то буран период разарања и пустошења целог Срема.

Доласком Угара у Срем и еволуцијом њихове државе, под утицајем западноевропских култура, о насељеним местима настају и прва писана сведочанства. Први докуменат у којем се спомиње Сот налази се у Будимпешти, у Државном архиву, у облику преписа оригиналног документа, направљеног на молбу Ладислава Смарагдовог млађег, рођака даропримаоца Ивана Ејнардовог, дана 19. августа 1332. године.
Оригинални документ направљен је у Бачу 1297. године, а односи се на даровни уговор у којем пред каптолом бачким дарује мештар Тома Петров и син његов Павао, од рода Банча, свој посед Сот у Вуковској жупанији свом рођаку Ивану, сину кнеза (жупана) Гинарда.

Средњевековни господари поседа Сот

У наредних 200 година мењају се феудални господари Сота, После породица Банча и Ејнард, појављује се породица Хорват, најутицајнија племићка породица у 14. веку на овим просторима. Били су толико утицајни да су 1385. године довели и прогласили за краља Угарске Карла Драчког и касније са босанским краљем Твртком проглашавају за наследника малолетног сина убијеног краља Ладислава Напуљског. После Тврткове смрти (1391) браћа Хорват полако губе заштиту босанског краља и после убиства Иваниша Хорвата губе и своје поседе.

Посед Сот добија породица Горјански која је обележила 14. и 15. век на овим просторима. Били су на највишим дужностима (палатин, бан и жупан) у угарском краљевству. Сматра се да је 1481. године угашена лоза Горјанских када се и посед Сот даје другим власницима. Међутим, ова породица се поново јавља као господар поседа Сот (1503), као породица Банфи Горјански, и остаје његов власник до доласка Турака.
У периоду 1481. до 1503. године помињу се два власника: породица Рашкаи и породица Гереб. Рашкаи су аладали врло кратко, а породица Гереб до изумирања породице по мушкој линији (1503).

Мађарски историчари су забележили поред Сота и села Тођило и Пакледин, данас је од њих остао само назив дела сотског атара.

Период турске владавине

Османлије су овим делом Срема завладали 1526. године и њихова власт је трајала 161 годину. Формира се Сремски санџак у оквиру Будимског пашалука. Сот је у оквиру кадилука Илок. Са успостављањем власти намећу се и пореске обавезе за становништво. Захваљујући прецизном вођењу пореских књига (дефтера), сазнајемо и прва имена становника Сота, њихов број и економску снагу. Порески дефтери пописивали су пореске главе или старешине куће (породице). Дефтер из 1570. године наводи да је у Соту живело 27 породица (кућа) што би одговарало броју од око 200 становника. Као старешине породица помињу се Павал Андраш, Јакоб Петар, Иваниш Иштван, Иштван Радова, Мате - ковач, Блаж - ковач, Павал Лукач, Петар Петровић, Михал Јакоб, Марко - ковач, Лукач Борбаш, Иваниш Илић, Матко Истепко, Марко Матко, Бала - досељен, Дамјан Иштван, Петар Иштепан, Имре Петар, Берта Михал, Антол Матко, Истепша Косовић, Ана - удовица, Илона - удовица, Ката - удовица, Мара - удовица и Бала Ширмерт (муслиман). Треба имати у виду да су имена записивали турски пописивачи на арапском језику и писму, те су она вероватно делом искривљена и не одговарају у потпуности правом имену. Мештани углавном имају име и додају му име оца, занимање или брачно стање (удовице). Занимљиво је да се у селу налазила и једна турска породица. Мештани Сота су највећи део пореза плаћали на винограде (45% укупног пореза) и житарице (38% укупног давања). То значи да је ова делатност била највише заступљена. Од стоке село је имало 240 оваца и 50 свиња. Крупна стока (коњи, волови, краве) се није пописивала. Постојала је и једна воденица.
У суседном Пакледину је пописано 30 породица, а Тођило се води као напуштено село у којем ливаде користе Турци, становници тврђаве Илок. Први пут помиње се и село Ђулвес са 10 кућа. Они плаћају порез и за црквено земљиште, пошто је црква била на њеним територијама.

Одескалки

После истеривања Турака, целокупан Срем (без тврђава Петроварадин, Сланкамен и Земун) дат је италијанској племићкој породици Одескалки. Аустријски цар је тиме хтео да врати дуг за средства која је тадашњи папа из рода Одескалки дао као помоћ за рат са Турцима. Временом је царевина, а касније и све остале државне власти, смањивала овај простор до 1946. године када им је посед потпуно одузет. Одескалки су имали велики утицај на даљи развој села како у економском тако и у демографском смислу.
До успостављања нове власти, на овим просторима је завладало безвлашће и хајдучија. Највећа побуна народа против спахија избила је 1704. године, управо на овим просторима. Да би уредили однос између спахија и кметова, царевина објављује Урбар што је донекле смирило ситуацију и уредило односе између феудалних власника и кметова.

Карта овог дела Срема из 1702. Године

Обављају се и први пописи ослобођених крајева од којих је за овај део Срема сачуван попис из 1736. године. По њему Сот има 12 породичних старешина и то: Никола Илинчанин, Ђура Дивјаковић, Илија Радојић, Мато Перчанин, Стјепан Чановић, Никола Шумников, Стјепан Бабчанин, Грга Илинчанин, Ђура Перчанин, Мато Беркасов, Мија Сечевић (кнез) и Пеја Перчанин. За разлику од турског пописа, овај немачки је много јаснији и појављују се презимена, а код неких мештана она нам казују одакле су именовани пореклом (Илинци, Бапска и Беркасово). Из овог периода најзначајнији догађај за село била је одлука бискупа Серењија и грофа Одескалкија да се обнови црква у селу и да се Сот одреди за место жупе, са филијалама Љуба, Беркасово и Шид. Тада је село спало на само 9 кућа и било је пред гашењем. Овом одлуком пресељено је далеко веће село Пакледин у Сот и Бачинце.
Период до Великог рата карактерише досељавање у Сот појединаца и група досељеника разних националности. Попис становништва Сота из 1828. године показује да су се, поред Хрвата, у селу налазиле и породице Немаца, Мађара, Срба и Рома. Запис из 1835. године говори о томе да су се те године из Тренчинске жупаније у Сот преселиле 102 породице Словака, са 399 душа.

Због лоших хигијенских услова и сиромаштва, у Срему су се у овом периоду јављале епидемије колере и куге. Највише жртава у Соту куга је однела у периоду од 1738. до 1741. године. Колера се јавља у више наврата и током 19.века и односи велики број жртава. Марија Терезија оснива Сремску жупанију 1745. године У новој територијалној подели Сот је админстративно општина у саставу среза (котар) Илок.

Аустроугарска

Буржоаска револуција 1848. године донела је одређена побољшања живота мештана, али и нове проблеме. Део земљишта великопоседника (феудалаца) подељен је становништву, уз обавезу отплате претходном власнику. Сот је управна општина и село економски јача. Изграђена је школска зграда (1853), направљен је тврди камени пут Шид- Илок (1889) што је утицало да су се куће почеле градити уз њега, што је знатно променило изглед села. Балтазар III Одескалки 1890. године на неплодном и шумовитом терену Заравни изграђује пустару Иноцент. Ово пољопривредно добро је имало велики утицај и на развој самог Сота. Отварају се могућности за сезонски рад и зараду становништва, упознају се са савременом пољопривредном производњом, новинама у развоју сточарства, механизације, увођење нових процеса у ратарству и др.
Сот 1911. године погађа велико невреме (18. августа) које доводи до поплаве и уништавања неколико кућа.

Велики рат

О дешавањима у Соту током Првог светског рата нема битнијих записа. Становништво је мобилисано у аустроугарску војску, а село је морало прикупити све металне предмете (чак и црквена звона) за потребе царевине. У Споменици Прве српске добровољачке дивизије, формиране од јужнословенских заробљеника у Русији, забележено је да је војник ове дивизије, Мато Мургаш из Сота, погинуо 1916. године у биткама на Добруџи (на обалама Црног мора у Румунији). Завршетак рата донео је много више података о борби за власт у Соту. До успостављања нове власти неколико месеци је власт у селу спроводио месни одбор Народног већа што је довело до великих подела и размирица у самом селу.

Краљевина СХС и Југославија

У новој држави Сот остаје у илочком срезу и новооснованој Дунавској бановини. Сељаци су поново изиграни и долазе у веома тежак положај јер не могу да живе од свог рада, задужују се и убрзано пропадају. Велики поседник земље постаје непољопривредно становништво (адвокати, трговци, апотекари, занатлије и сл.). У Соту највећи поседници су Имре Михелс (Немац из Бачке Паланке) и Чинчурак Стјепан (газда из Сота). Сеоски учитељ Стјепан Добринић 1924. године издаје часопис ,,Дом и школа", лист за народно просвећивање и организацију рада просветних радника. Он је власник, издавач и одговорни уредник. Наредни број листа марљивог учитеља вероватно није никада изашао јер није наишао на подршку родитеља и колега просветних радника, односно није имао ко да га финансира.

У јесен 1936. године селом се пронела вест да су у Дуби откривена налазишта нафте и угља. Приликом копања бунара, на дубини од 20 метара, у води се појавила нафта. Стручним испитивањем установљено је постојање наслага мрког угља, али су количине биле мале и није се исплатила експлоатација. У периоду између два рата, у Соту на потоку Шидина, радило је 6 воденица поточара. На целокупном току Шидине тада је било 13 воденица.

Други светски рат

Немци у Сот улазе између 10. и 11. априла 1941. године. Стварање фашистичке НДХ није много утицало и променило дешавања у селу. Постојао је, кроз векове изграђен, један поданички однос према властима. Дешавања „крвавог лета“ 1942. године, која су се дешавала и у Соту, допринела су да мештани почну подржавати НОП. Тог лета је из Сота депортовано у логор Јасеновац осам Јевреја (породице Голденберг и Хан), а кроз село је прошла и колона Рома које су усташе из Моловина водили за Шид, одакле су возом одвезени у Јасеновац. НОО је основан почетком 1943, а у партизанске јединице је упућено 75 бораца. Погинуло је њих осам, сви испод 25 година живота. Током рата у Соту се одиграло више битака од којих је највећа била 19/20. септембра 1944. године. Село је коначно ослобођено 4. децембра те године пробијањем ,,црвене“ линије немачке одбране. До краја рата Сот је био место где су се смештале разне јединице на одмарању и где је била смештена болница за лакше рањенике.

Социјализам

У новом политичком систему Сот из илочког прелази у шидски срез после утврђивања граница. Први пут улице добијају називе који су остали до данас. Једино је Дунавска имала ранији назив Стаљинова улица. Сељак је поново у тешком положају због принудног откупа и удруживања у сељачке радне задруге (колхози). СРЗ је била делом насилна, а у Соту је основана 1949. године под називом „Фрушка гора“. У њој је било 27 домаћинстава са око 70 лица, а касније се број повећавао до 35 домаћинстава са 120 лица. Трајала је до 1953. године. После тога положај мештана се побољшава и домаћинства јачају, посебно шездесетих и седамдесетих година. Сот је струју добио 1961. године. Изграђена је савремена школа у којој је било око 300 ученика и 20 наставника (1970). Акумулација Сот је изграђена 1980. године подизањем земљане бране на Шидини.

Ивица Кубик

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2585232