Датум: .

САВА ШУМАНОВИЋ

САВА ШУМАНОВИЋ

Један од највећих српских и југословенских сликара XX века, Сава Шумановић, оставио је опус од око 1400 дела. О десетогодишњици сликаревог убиства, крајем 1952, благодарећи поклону мајке Персиде, отворена је у једној породичној кући, (бившем Среском суду), његова галерија са 417 дела, а у другој, (бивши стан и атеље) његов меморијални музеј. У том опусу, у оквиру стилских и духовних осцилација између „напретка" и „повратка" друге, треће и четврте деценије, разазнаје се неколико поетика које се донекле поклапају са местима Шумановићевог боравка и рада - Загребом, Паризом и Шидом.

Можемо га зато поделити на следећи начин:

1914-1920. (први загребачки период):
Уметничка школа (1914-1918), почеци самосталног рада, Прољетни салон: одблесци сецесије и Медулића, сезанизам, експресионизам, „синтетичко", „конструктивно" сликарство. Пасије (1918-1920).

1920-1921. (први париски период):
„Естетика сувише стварног", Андре Лот, посткубизам и конструктивни експресионизам: почетак неокласицизма.

1921-1925. (други загребачки период):
Повратак традицији, неокласицизам, Пусен, Енгр, идеално.

1925-1928. (други париски период):
Повратак „непосредној осећајности" - експресионизам боје, облика и геста 1926-1927)

1928-1930. (трећи париски период):
Повратак реалном, поетски реализам (1928-1929)
1930-1931. (године лечења, Београд, Шид)

1931-1942. (шидски период):
Повратак природи и стварима самим, еволуција поетског реализма:
а) циклус повећане рељефности и активности, „како знам и умем" стил (1932- 1935)
б) линеарни циклус (1938-1942).

Први, загребачки период у ствари обухвата његово школовање у загребачкој уметничкој школи, а затим самосталан рад од 1918. до 1919. и, најзад, године после првог париског боравка, од краја 1921. до 1925. Карактеристика овог претпариског периода је и у томе што се у њему осећа утицaj немачког експресионизма и упрошћавање облика, валерску модулацију, затим утицај сезанизма расте („Голгота“, „Човек с брадом“).

У париским периодима Шумановићева уметност досеже пун сјај и снагу. То су године одјека кубизма (1920-1925), прелазне године експресионизма (1926, 1927) и године новог модерног реализма (1928-1930).

Model u ateljeu

У српској уметности сигурно нико није оставио толико кубистичких дела, нити се толико заносио кубизмом као Шумановић. Систематичан, одан науци и размишљању, пун поверења у смисао правила, у искуство, истовремено окренут новом, био је скоро предодређен, поготово има ли се у виду његова рана љубав према Сезану, да изрази то прво послератно струјање у нашој уметности. Говорећи хронолошки, у њему распознајемо прво тежњу која је највише кубистичка, заснована на искуству и утицају Андре Лота, код кога је Шумановић студирао у два маха. Тада су поникле слике „Париско двориште“, „Вече“, „Мртва природа са сатом“ и „Скулптор у атељеу“.

Сем Коњовића у једној јединој слици, „Мртва природа“ из 1922, у којој се приближио Фернану Лежеу, нико у нашем сликарству није до те мере транспоновао реално виђени свет, нити објект разбио, рашчланио на основне пластичне састојке као Шумановић. Од елемената разбијеног предмета компонован је нов објект, нова реалност: слика.

Друга струја открива Савину љубав према Енгру и Пусену. Облици су пречишћени, стилизовани, више скулпторског него сликарског својства. Хладно-сиво осветљење спаја се с оловним тоналитетом. Ранија наклоност ка синтетичком кубизму прерасла је у наклоност према традицији и класицизму („Акт са огледалом“).

У трећој његовој струји, у ствари нијанси друге, мешају се известан романтизам осећања и класицизам композиције. Провејава пасторална нота („Концерт у пољу“).

Цео овај посткубистички период обележен је дакле инверзијом: почет је авангардном транспозицијом, а завршен класицистичком академском стилизацијом. Повратак реалном за Шумановића је повратак пиктуралном. У тим годинама насликаће своја капитална дела.

Године 1927. Шумановић ствара једно од ремек дела: „Пијану лађу“ (својина Музеја савремених уметности у Београду) - најбујнију, најсиловитију, најразмахнутију своју слику, сликану у| снажном ритму и јединству. То је кулминативна тачка његове стваралачке страсти, која ће га одвести у болест, нервно растројство. У марту 1928. морао је престати са сликањем и почети са лечењем; пролеће и лето провео је у родној кући. Чим је осетио побољшање, наставља да слика. У септембру. приредио је изложбу у Београду на којој је продао све слике. Успех га је препородио.

Охрабрен, кренуо је поново у Париз. После експресионизма „Пијане лађе“, после душевних криза и помрачења, слика чудне усамљене пределе са зеленилом, гобленски изатканом „пудрованом" вегетацијом са загонетним кућама и језерима по којима се, као нимфе, понекад купају наге жене. То враћање на пасторални XVIII век, на Ватоа и Фрагонара, требало је да буде враћање сигурности и веселости, којој је овај несрећни човек толико тежио. Карактеристична слика из те, 1928. године, је „Предео из околине Париза“, са црним псом у првом, и усамљеном вилом у другом плану.

САВА ШУМАНОВИЋ

Године 1929. смирује се и дисциплинује. Јавља се нова зрелост, чврстина форме обавијена лиризмом. Настају „Црвени ћилим“ и „Мост на Сени“, два ремек дела наше уметности. Године 1930. доживљава други напад болести. Напушта Париз дефинитивно, лечи се у Београду, а опорављен, одлази у Шид, где настаје последњи, веома значајан, шидски период његовог стварања. Прво, циклус шидских сокака. Затим циклус актова у ентеријеру. Као што је некада у Париз понео са собом сремско светло, тако је сада у Срем донео париско искуство. „Црвена кућа“, „Мост на Шидини“, „Козјаково гувно“, настављају у извесном смислу мелодију „Луксембуршког парка“. Међутим, у овим и другим сликама, има осетних новина: материји је дат још већи значај. Поједине партије су зрнасте, сликане дуго густом бојом. Друге су опет сликане ножем, глатке, мада и саме тешке у компактности боје и промишљеној спорости контуре... Због тих брегова Шумановић је ова платна називао „зверским" или „како знам и умем-стил". „Тај стил сам“, пише он, „у муци освојио па је он мој, као и сви следећи које сам радио у свом селу". Једна од таквих слика је „Акт“ (из збирке Музеја савремене уметности), и „Улица у Шиду“, која пуноћом и поезијом светлосне игре стоји уз „Луксембуршки парк“. Почетак естетички посебне целине најављује се опорошћу боје, материје, грубошћу третмана, наивношћу осећања. Поново се јавља контура. Настају готово највећа и најпрофињенија његова дела. На пример, „Мали шидски храст“ из 1939, који пророчански најављује деценију материје, „Лонац са цвећем“, „Звончићи“, потресни у скромности, у чистоти побуде, у благим преливима светлости, „Снежна поља са кућама“, дрвореди под снегом, путеви, „Шидска црква“ из 1940. „Илочки пут“.

Рат. Сликар актова, париских и шидских предела, Сава Шумановић, стрељан је 30. августа 1942. године на митровачком гробљу, заједно са масом Срба. У атељеу, на сталку. остала је његова последња слика, „Берачица“, влажна, тек довршена. Усташки злочин је истргао из живота и стварања једног тихог, скрушеног и трагично оболелог човека, који је био далеко од свих збивања која нису сликарство. Било му је суђено да своје време изрази не само својим стваралачким животом већ и својом ирационалном, страшном смрћу.

Сликарство Саве Шумановића развијало се дакле између две његове готово опречне естетике, које је сам формулисао - једну на почетку а другу на крају свога стварања. Почетком двадесетих година желео је да створи дело као нову реалност, по законима који су у космосу: да своје платно организује слободно, без директног угледања на спољни свет. А завршио је потпуном покорношћу пред њим, предавањем природи. У обема је исказао епохалан и личан немир и створио јединствена дела непролазне вредности. Многа од њих налазе се овде, у његовој обновљеној и проширеној галерији у Шиду.

Миодраг Б. Протић