Манифестација "Вишњићеви дани"

Датум: . Објављено у Вишњићеви дани.

ФИЛИП ВИШЊИЋ У СИМБОЛИЧНОЈ СЛИЦИ

ФИЛИП ВИШЊИЋ У СИМБОЛИЧНОЈ СЛИЦИ

Скоро ће се навршити педесет година од кад сам се упознао за покојним Љубомиром Стојановићем, славним српским филологом. Били смо онда ђаци на Берлинском универзитету; он ђак филозофије, а ја ђак физике. Зачудио се кад је приметио да ме занимају разговори о славистици и о српским народним песмама. Кад сам му испричао како ме је у мом детињству стари Бата Батикин, гуслар Идвора, мога родног места, упознао са српским народним песмама, а нарочито са песмама Филипа Вишњића, обрадовао се да мој дугогодишњи боравак у Америци није сасвим угасио моју љубав за наше народне песме. Сећам се како ми рече једнога дана: "Бата Батикин је твој спаситељ; да не беше њега, ти би се изгубио у преријама америчког материјализма. Гусле Филипа Вишњића сачувале су ти у страном свету твоју љубав за лепоту нашега језика".

Љуба Стојановић је још као ђак у Берлину са најтоплијим одушевљењем говорио о српским народним песмама и о Вуку Караџићу. То одушевљење је као јарко сунце грејало наше пријатељство које је трајало све до Љубине смрти. Пред саму његову смрт, он ми је послао велико његово дело, “Живот и рад Вука Стеф. Караџића”. У тој књизи сам тачно видео први пут Вукове велике заслуге за развиће српског културног живота који се тако сјајно огледа у српским народним песмама. Та књига треба да је у рукама свакога Србина који жели да се упозна са најлепшим данима у развићу српскога језика и српске књижевности. У тој књизи се јасно виде заслуге Филипа Вишњића и других гуслара који су са Вуком сарађивали на његовом бесмртном делу. У тој књизи је Љуба Стојановић уложио рад целог свог живота. Срећан сам што сам видео почетак тога рада кад смо пре педесет година он и ја били ђаци на Берлинском универзитету.

Бата Батикин ми је у мојим млађим годинама открио лепоту српских народних песама, а у мојим зрелим годинама, Љуба Стојановић ми је открио значај тих песама у животу нашега народа. Те поуке сачувале су ми у далекој Америци духовну везу са мојим српским народом. Пре двадесет и једну годину пружила ми се неочекивана прилика да тој вези нађем видљивог израза.

У години 1913. стигне у Њујорк наш славни југословенски вајар, пок. Рудолф Валдец. Заборавиo сам какве су га невоље овамо дотерале, али добро памтим какве су га невоље овде дочекале. Жељно је очекивао наруџбине за његове вајарске радове, али оне не дођоше. Решим се да му понудим бар једну наруџбину. Пошто сам му испричао моје доживљаје са Батом Батикином, и са Љубом Стојановићем, запитам га, да ли би он био вољан да ми у бронзи изради старог Филипа Вишњића како уз пратњу гусала казује народне песме, а будућа поколења га слушају; жена са дететом и младожења са девојком да представљају будућа поколења. "Не само будућа поколења као што их ви представљате", дода Валдец, "него и горске виле које стоје покрај горе и слушају златоустог Филипа Вишњића". Валдец ме је задивио његовим познавањем српских народних песама. Нисам се надао да ћу то знање наћи у глави једнога Словенца или Хрвата. "Мало је глава у целој Словенији и Хрватској", рече ми Валдец" које нису пуне српских народних песама". "Ако је то заиста тако", рекох му ја "онда нам народне песме сведоче да су Југословени један народ. "И јесмо", рече ми Валдец. "И у то име примам се посла да вам израдим у бронзи Филипа Вишњића. Нека вас његове гусле увек подсећају да смо ми Југословени један народ, јер сви дишемо духом наших народних песама".

Две су бронзе биле израђене са Валдецовог оригинала. Једна се већ преко двадесет година налази над камином моје трпезарије, а другу сам послао у Бијељину да се при свечаности стогодишњице Вишњићеве смрти узида у дворани гимназије која носи име Филипа Вишњића, најславнијег гуслара српских народних песама.

 

Др Михајло Пупин
Норфолк, Конектикат, новембра 1934.