Радови са 28. Ликовне колоније ,,На путевима Саве Шумановића“, показју аутентичност, зрелост у изразу и снажан емотивни набој који је изражен експресивном употребом боја, апстрактним и импресионистичким приступом. Врсни уметници са Косова и Метохије успели су печат својих предака да донесу у питому сремачку равницу, непресушну инспирацију мајстора пејзажа Саве Шумановића. Слике „Пејзаж у Моровићу I“ и „Пејзаж у Моровићу II”, уметника Ервина Ћатовића показују уметничку зрелост, исказану кроз апстрактни приказ боја моровићке природе.

Конгломерат жуте и црне, са акцентом на разне нијансе зелене боје, алудирају на занесеност осуначаним крошњама дрвећа и свим бојама река Студве и Босута. Два уметничка дела попут почетка и краја исте приче, одају утисак тежње уметника да се повеже са природом на духовном, готово нагонском нивоу. Другачији вид уметничког израза, који се огледа у тежњи верног приказивања природе огледа се у делима уметника Вука Вујовића, „Зима“ и „Босут“. Импресионистичке тежње исказане у приказивању природе у свим својим менама, одају утисак смирености и сете. У зимској идили, без икаквих трагова у снегу, који би указивали на постојање човека или животиње, осећа се тежња ка исконском повратку нетакнутој природи, природи која је чиста и самодовољна. Једина назнака присуства човека је приказ трошне дрвене кућице са мердевинама, али без нарушавања хомеостазе у природи, са акцентом на белину снежног покривача над оголелом шумом, који се спаја са ружичастим зимским небом. Хладан јесењи дан над Босутом, на делу које је понело име ове реке, у посматрачу буди немир и неприступачност. Смарагдно зелена вода, мирна и готово злослутна, огледало је тамних крошњи дрвећа. На слици се види вечита импресионистичка борба светлости и сенки, наговештена кроз оштро шипражје, које непријатно спречава посматрача да се сједини са мирном површином воде. Кроз готово поентилистички израз, ауторка Анђела Јордановић исказала је свој ,,Немир“ и дочарала угођај реке Студве. Хитри потези размазивања у наношењу комплементарних пастелних нијанси боја, изазивају потребу посматрача да врати боје у првобитно стање. На овај начин, створена је илузија игре сунчевих зрака који се пробијају кроз зелене крошње усамљеног дрвећа, и које као да снажан ветар разноси у свим правцима. Унутрашње борбе аутора, евидентне на овом делу дуалистичке су природе, где се сучељава ред поентилистичке слике и експресионистички, нагонски покрети киста који представи дају акциони карактер.

Пленеристичко дело под називом „Студва“, ове ауторке, готово тарнеровски нуди представу воде, кристално чисте, хладне и потпуно мирне у којој се огледају високе зелене крошње дрвећа и ведро плаветнило неба. Безимени радови уметнице Милене Цветковић отварају свет експресивне апстракције и апсолутног анти мимезиса. Присуство потпуне слободе, беспредметног израза ауторке, наговештено је меким разводњеним прелазима између чистих боја. Ова дела буде у посматрачу жељу за покретом, али и немир и потрагу за облицима, решењима, и новим идејама утканих у срж уметности која као да је заробила платно. Уметница Ајла Диздаревић у својим радовима даје лични печат тумачењу мушког и женског принципа. Спуштање у плаве дубине мушког принципа усмереним протоком енергије, наглашене белим и нагонским прскањем боја из светлог, укорењено схваћеног женског спектра боја, ствара у посматрачу осећај путовања, иземштања из сопствене свести. Апстрактни приступ даје могућност концептуалног тумачења и другог дела ове уметнце, које је понело назив ,,Тишина“ и које алудира на женски принцип.Чауру која тиња у тишини, и која подсећа на кукуљицу из које треба да изађе лептир, или пак споменик у облику цвета, све алудирају на исто, мир и спокој женске душе. Два дела ,,Дубина“ и ,,Тишина“која као да се надовезју једно на друго, и теже да се сједине, тешко да могу да се посматрају једно без другог. Други, готово поетски приступ, исказује у својим делима уметник Марко Пашић. Величанственост српске епике оваплоћена је у делима ,,Неко беше Страхињићу Бане“ и ,,Деспот“. Код оба дела, посебно истакнут детаљ су очи протагониста, готово немањићке, пожртвоване, али одлучне. У првом делу овог аутора, из органске измаглице израњају обриси косовског јунака Страхињића Бана, и манастирских кулиса у другом плану.

Ова представа подесаћа на стихове епске песме која носи исти назив а који гласе:
„Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.“

Коришћење нијанси сунчевог спектра боја, доприноси сакралној димензији ових уметничких дела, која буде националну свест али и снажан сентимент националне припадности и континуитета. У делу ,,Деспот“ Деспот Стефан Лазаревић окружен анђеоским сновиђењима, који посматра свога оца Кнеза Лазара, као да се спрема да изусти стихове своје посланице „Слово Љубве“:
„И снова да саставимо се,
и снова да видимо се,
и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
и са Духом Светим
у бескрај на веке,
амин.“

У делу аутора Небојше Јоцића под именом ,,Облак“, посматрач се губи у вртлогу и борби Маљевича, Пикаса и Џексона Полока. Губи се у немиру апстракног пејзажа, где осим назива дела ниједан, сегмент не алудира на природу. Мир пастелних боја, стоји у контрасту са бескрајним линеарним потезом, који уноси раздор у необично складан оквир, унутар граница апстрактног предела. У делу је акценат на концепту, коме контекст даје основни мотив стварања, по коме је дело и понело назив. Уметнички приступ сваког од ових уметника носи специфичности и знаковитост, које су допринеле квалтитеу, зрелости и тематској конкретности, уметничког израза. Отклоном од реализма и мимезиса ови уметници су маестрално демонстрирали аутентичност сопствених уметничких стремљења.

Марија Покрајац
докторанд историје ументости