Другo вече Шидског културног лета билo је посвећенo лепоти детаља, финеси емоције и чистоћи звука. Од Јана Сибелијуса, чија дела дишу северном меланхолијом, до савремених аутора који пишу за садашњост — публика је имала прилику да путује кроз векове и стилове, водећи се само звуком.

Кларинет је шапутао, виолончело је певало, хармоника је дисала балканском душом, а ансамбли су стварали мозаик звукова у коме се сваки инструмент чуо — али никада није прекривао другог. Музички дијалог у најчистијем облику. Али највећа почаст? Десет младих, талентованих, страствених уметника из Србије и региона који су својим извођењем показали да будућност класичне и камерне музике није само светла — она је већ овде, на нашој бини.

Посебно смо поносни што неки од њих своје прве ноте нису само научили — него их први пут засвирали управо овде, у Шиду, на истом месту где су сада враћали публици све што су одавде понели. Повратак коренима, у најлепшем смислу.

Публика је била тиха када је требало, а гласна када је требало. Сваки аплауз је био топлина која се враћа уметницима, сваки тренутак тишине — поштовање према ноти. Тако се гради култура слушања. Тако се гради култура уопште. Хвала вам, драги уметници — што сте дошли, што сте свирали, што сте нас додирнули. Хвала вам, драга публико — што сте били ту, што сте слушали, што сте аплаудирали са срцем.