- Број прегледа чланака
- 3119845
По драми свога живота и рада као и по свом трагичном крају, Сава Шумановић представља издвојено место у нашој савременој уметности. Он је припадао оној генерацији наших сликара која се појавила одмах после Првог светског рата, генерацији која је из вртлога најопречнијих схватања, из оног бучног рата свију против свих, какав је у то време владао у западној, на првом месту паришкој уметности, који је повукао и нас у свој ковитлац, зачела један нови лик сликарства, разноврсност, бујан и занимљив далеко богатији но икад раније и први пут истински савремен у односу на европско време.
Опширније: ПОЕМА СВЕТЛОСТИ И СЕНКИ
С почетком четврте деценије прошлог века почиње Шумановићева изолација. Повукавши се на село, он је прекинуо сваки контакт с прошлошћу, уколико су ту прошлост сачињавали људи. Тај прекид је био одлучан за место његове уметности у културном животу земље; барем онога часа. У том смислу одиграо је прилично незахвалну улогу: тај прекид деловао је на друштвену смрт уметника. Након 1931. године, пуних двадесет година, у оној безумној свакодневној трци, име овог сликара било је заборављено. Једино је изложба 1939. у Београду била доказ да је сликар још жив. Није била довољна афирмација до 1930. године. Сваки сликар који лично, и то на лицу места, није учествовао у вазда актуелној конкуренцији, био је брисан из списка постојећих. То се десило и Шумановићу. Ни његова бурна конструктивистичка прошлост, ни популарност у времену „Прољетног салона", ни слава париских критика, нису одолели тихој борби свакидашњице. Тако брзо није ваљда био заборављен ни један уметник у нашој прошлости, а опет тако много времена није било потребно ни једном до поновне рехабилитације. Упркос огромном опусу каквим се једва ко може похвалити и упркос несумњивим квалитетама тога опуса, процес његове рехабилитације спор је до мучности.
Опширније: ШИДСКЕ КУПАЧИЦЕ
Скоро ће се навршити педесет година од кад сам се упознао за покојним Љубомиром Стојановићем, славним српским филологом. Били смо онда ђаци на Берлинском универзитету; он ђак филозофије, а ја ђак физике. Зачудио се кад је приметио да ме занимају разговори о славистици и о српским народним песмама. Кад сам му испричао како ме је у мом детињству стари Бата Батикин, гуслар Идвора, мога родног места, упознао са српским народним песмама, а нарочито са песмама Филипа Вишњића, обрадовао се да мој дугогодишњи боравак у Америци није сасвим угасио моју љубав за наше народне песме. Сећам се како ми рече једнога дана: "Бата Батикин је твој спаситељ; да не беше њега, ти би се изгубио у преријама америчког материјализма. Гусле Филипа Вишњића сачувале су ти у страном свету твоју љубав за лепоту нашега језика".
Опширније: ФИЛИП ВИШЊИЋ У СИМБОЛИЧНОЈ СЛИЦИ
Подизањем заставе на платоу испред зграде Културно образовног центра, сутра у 18 часова, званично почињу “Вишњићеви дани”.
Опширније: Подизање заставе ВИШЊИЋЕВИХ ДАНА
Јула месеца 2005, у Шид је стигао несвакидашњи, вредан поклон породице народног хероја Пека Дапчевића (1913-1999), партизанског генерала, ослободиоца Београда и легендарног команданта Прве армије ЈА која је, крајем рата, водила завршне борбе на Сремском фронту. Реч је о бронзаном попрсју највећег српског гуслара и аутора народних песама Филипа Вишњића, коју је израдио наш познати вајар, свестрани ликовни стваралац, критичар и педагог, академик САНУ Сретен Стојановић (1898-1960). Како се Вишњићева биста нашла баш у овој сремској вароши, тачније у њеној Основној музичкој школи "Филип Вишњић"?
Опширније: БИСТА ФИЛИПА ВИШЊИЋА, ДАР ПОРОДИЦЕ ПЕКА ДАПЧЕВИЋА