Main menu

Представа о насиљу, ангажована, едукативна, потресна, при том документарно сведена, визуелно префињена. Редитељ Цветин Аничић одлучио је да о насиљу причају младе девојке као да су оне саме жртве насиља на  месту злочина, као приковане за њега.Место злочина оивичено је полицијским тракама, ограђено од гледалишта и тај четврти зид чини жртве насиља недодирљивима, као да нам говоре „ми смо сада безбедне, више нас не можете повредити”.

Њихове исповести испричане су из тог ванвременског простора. Оне саме, у црнини, свечаној, као да су дошле на своју сопствену сахрану, доносе на сцену мир, причају своје приче са дистанцом према свету, себи самима, дистанцом жена ишчупаних душа. Где смо ту ми? Ми смо они слушаоци поред радио апарата који слушају вести црне хоронике и згражају се, комшије, рођаци, социјални радници, истражитељи, судије, ми смо с друге стране, гледаоци, ми смо они којима се то не дешава.

Та неизговорена критика друштва избија из ових исповести, оне се не обраћају насилницима, оне осуђују нашу равнодушност, зато су ту, зато су приковане за место злочина, а место злочина није негде другде него управо овде, зато је њихов крик (који је и наслов представе) “Желим да се ослободим” упућен нама.

 У представи дванест девојака и младих жена, прича, игра, пева, носи овај претежак задатак освешћивања себе самих и свих нас.Велики квалитет ове представе је и висока визуелна култура Цветина Аничића: црни костим (одличан), црна сцена, полумрак, у страховитом судару са младошћу и лепотом девојака и младих жена избацило њихова лица у крупни план.


У Иригу, 17. априла 2011.   селектор Ратко Радивојевић

Посетиоци

Број прегледа чланака
1633944

Ко је на мрежи

Ко је на мрежи: 503 гостију и нема пријављених чланова