26. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА

Двадесет и шеста по реду Ликовна колонија “На путевима Саве Шумановића”, биће одржана од 1. до 3. октобра. Осам ликовних уметника, инспирисаних Савиним делом, ствараће у прелепом амбијенту Војног ловишта у Моровићу.

ИСТОРИЈА СОТА

Сот је једно од 19 места шидске општине, смештено на југозападним обронцима Фрушке горе. Село Сот никада није било у центру неких историјских збивања, нити су се на његовим територијама одигравале судбоносне битке, али његових 700 година постојања, успона и падова, промена господара и политичких система, мука и недаћа, насељавања и расељавања становништва и свега другог што се кроз векове мењало, а Сот опстајао, заслужује наше дивљење и поштовање.

Први трагови насеља на простору атара Сота нађени су на потесу Градина, километар јужно од данашњег насеља. Захваљујући археолошком материјалу, нађеном на овом налазишту, утврђено је да је постојало насеље из каменог и бакарног доба. Научним методама је утврђено да налазиште датира на овом простору од 3.600 до 3.000 година пре нове ере. Пронађени су разна камена оруђа и оружја, керамички делови посуда грубе фактуре, ломљени и глачани камени предмети. Међу налазима се истиче шољица тамне боје украшена канелурама и са тракастом ручком која надвисује руб.

ПОЕМА СВЕТЛОСТИ И СЕНКИ

По драми свога живота и рада као и по свом трагичном крају, Сава Шумановић представља издвојено место у нашој савременој уметности. Он је припадао оној генерацији наших сликара која се појавила одмах после Првог светског рата, генерацији која је из вртлога најопречнијих схватања, из оног бучног рата свију против свих, какав је у то време владао у западној, на првом месту паришкој уметности, који је повукао и нас у свој ковитлац, зачела један нови лик сликарства, разноврсност, бујан и занимљив далеко богатији но икад раније и први пут истински савремен у односу на европско време.

ШИДСКЕ КУПАЧИЦЕ

С почетком четврте деценије прошлог века почиње Шумановићева изолација. Повукавши се на село, он је прекинуо сваки контакт с прошлошћу, уколико су ту прошлост сачињавали људи. Тај прекид је био одлучан за место његове уметности у културном животу земље; барем онога часа. У том смислу одиграо је прилично незахвалну улогу: тај прекид деловао је на друштвену смрт уметника. Након 1931. године, пуних двадесет година, у оној безумној свакодневној трци, име овог сликара било је заборављено. Једино је изложба 1939. у Београду била доказ да је сликар још жив. Није била довољна афирмација до 1930. године. Сваки сликар који лично, и то на лицу места, није учествовао у вазда актуелној конкуренцији, био је брисан из списка постојећих. То се десило и Шумановићу. Ни његова бурна конструктивистичка прошлост, ни популарност у времену „Прољетног салона", ни слава париских критика, нису одолели тихој борби свакидашњице. Тако брзо није ваљда био заборављен ни један уметник у нашој прошлости, а опет тако много времена није било потребно ни једном до поновне рехабилитације. Упркос огромном опусу каквим се једва ко може похвалити и упркос несумњивим квалитетама тога опуса, процес његове рехабилитације спор је до мучности.