Main menu

Димитрије Мита Орешковић

Песма, игра и свирка, одувек су били саставни део живота на српском простору, заузимајући врло значајну етнолошку функцију. Многобројни традиционални обичаји и обреди пружали су разноврсне могућности за музичко изражавање, које је понајбоље оцртавало духовно стање народа. Међутим, све до касне појаве наше музичке писмености у XIX веку, музичке творевине су се памтиле и преносиле слухом, а живо музицирање представљало једини вид домаће музичке праксе. Градови српске Кнежевине, коју су чиниле мање варошице, дуго су били ускраћени за велико богатство музике стваране на ширем европском појасу, од периода барока до романтизма. Комплексне музичке форме, попут симфонијских дела и опере, остале су непознаница за тадашње становништво, коме су придошлице из мањих околних места, пласирале углавном свој фоклорни музички израз.

Тридесете године XIX века означиће најзад прекретницу у духовном развоју Србије; објавама турског хатишерифа у време Обреновићеве, могло би се рећи доста веште владавине, коначно се скидају забране које су кочиле дотадашњи развој домаћег образовања и културе, па тиме и музичке уметности. Међу првим установама обновљене Кнежевине Србије наћи ће се штампарија; почиње се са издавањем књига, покрећу се прве новине, оснива се Народна библиотека, полако се отварају школе... Турско признање Србији њених права на аутономију са "прерогативима самосталности у свим, тј. политичким, економским и културно - просветним доменима унутрашње управе", дало је видне резултате не само на пољу образовања и организације школства, већ и при формирању низа других значајних установа какве су позоришта, читалишта, певачке дружине и сл. Од тада ће, под њиховим окриљем, музика и поједини музички инструменти редовно налазити своју примену.

Тако је грађанска класа у Београду, али и у другим већим градовима, од шездесетих година XIX века, добила могућност стабилнијег положаја у изграђивању и утврђивању свог културног индентитета. Истовремено развијала се даље и народна уметност, правећи још интензивније продоре у градске структуре. Нажалост, о традиционалном музичком стваралаштву тог времена не постоји много литерарне грађе музичких аутора. Све до последњих деценија XIX века аматери су ипак били главни носиоци домаће музичке праксе, а писање о музици углавном је препуштано само ентузијастима и љубитељима ове уметности. Још од XVIII века њих најчешће налазимо у редовима српских писаца и књижевника, код којих је "музичко осећање било присно и веома развијено, били су много образованији, ученији него музичари".

Може се закључити да су специфичности диктиране историјом, које су се рефлектовале на све области живота, па тако и уметност, условиле и релативно мали број музичких радова насталих на српском простору до краја XIX века

Једини изузетак могао би се приписати тамбурашкој музици, као посебној творевини популарнијег жанра и записима за разноврсне инструменте из ове породице трзалачких кордофона. Као плод музичке културе младог српског грађанства, већ у првој половини XIX века настаје низ игара и песама, најчешће анонимних аутора, у духу народне музике, али и "сентименталног салонског карактера и сладуњаве мелодике, нека врста српског бидермајера". Такође известан број у народу познатих свирача посвећених тамбурашким инструментима, успешно се опробао у стварању композиција, које су брзо бивале прихваћене, да би се многе, несмањеног интензитета, у пракси задржале и до данас.

Димитрије Мита Орешковић

Међу најстарије и најизразитије војвођанске представнике ове музике, свакако спада Димитрије Мита Орешковић (1817-1867) из Шида. О надалеко познатом "народном пјеснику и вјештом тамбурашу", иначе савременику чувеног Паје Коларића, поборника истог инструмента, забележио је својевремено још Јован Суботић:

"Димитрије Орешковић живи у Шиду и бави се економијом, а из пређашњих година држао је и гостионицу. Он је мало нешто школа слушао, али не верујем да је гимназију свршио. Од млади' своји' година спева он песме, које сам поред тамбуре пева. Знати пак ваља да он сам и арије износи. Глас има леп, а у тамбуру добро удара; може се дакле, мислити да његове песме с тим већу силу имају што ји људи певане слушају и то су увек из правога живота узете. Од уста до уста пролазе његове песме у све пределе у којима се Срби находе и кад се из Шида изнесу, онда се понајвише не зна ко ји је спевао (...) Орешковић има преко стотину песама и више, па и дан данашњи, кад само доспе, а он тамбуру преда се, па пева и слаже арије и саставља песме."

Још неколико краћих, али не и мање значајних, информација о Мити Орешковићу, можемо прочитати у некрологу објављеном у листу „Даница“ за 1867. годину; његов други биограф, Ђура Поповић Даничар том приликом је записао:

"Од многих песама његових да споменем само ову, на све стране познату „Праг је ово милог Српства“, коју је он спевао у славу тадашњем пуковнику Мамули, који је онако јуначки чувао улазак у Срем. Ту песму кашње су преиначили на кнеза Михаила и сада је сваки зна као Михаилову песму (пре пак звала се Мамулина песма). Орешковић је особни појав у нашем народу, он држи средину међу художничким песником и простонародним певцем, песме му немају значај простонародни, али опет тако су проникнуте генијем српским, да се свуда по Србији певају од свију слојева друштва србскога, а многи и не зна ко је саставио ту песму".

Иако време чини своје, појава певача и тамбураша Димитрија Орешковића, на српској културној сцени прве половине XIX века, оставила је подједнако значајан и јединствен музички печат, који ни до данас није потпуно избледео. Можда је најбољи показатељ непролазне вредности Орешковићевих креација сама чињеница да се више његових песама успешно одупрло зубу времена и да се део тог опуса још увек радо изводи и слуша. Као и за сличне радове у традиционалном маниру каснијих аутора, за поменуту музику имена композитора се најчешће заборављају, а песме се једноставно прихватају и даље негују као општа народна својина. Тако се и у новијим записима, па и референцијалној литератури, понекад може прочитати погрешно унето Орешковићево име (Марко) или нетачно наведене године рођења и смрти (1824-1875).

Ипак Митина музика, иако често прошавши комплексне захвате аранжирања, варирања и прилагођавања различитим вокално-инструменталним саставима, доследно зрачи аутентичношћу, која потврђује узорне естетске вредности ритмичко-мелодијских оригинала.

Међу најпознатијим Орешковићевим композицијама које су се до данас задржале, свакако треба издвојити: „Праг је ово милог српства", „Чуј дико што велим“, „Млади момци с пролећа“, „Држ'те чаше сви у руци“, „Зар ако си моја мати“, „Спомен“, „Женидба“ и изнад свега популарну песму „Сећаш ли се оног сата?"

Користимо прилику да писаним редовима, као инспиративну музичку илустрацију, приложимо солистичку верзију последње цитиране Орешковићеве композиције „Сећаш ли се оног сата?“ Овога пута она је намењена гитари, блиској жичаној рођакињи тамбуре, која је у исто време делила сличну - неизрециву популарност на војвођанским просторима прве половине XIX века.

Др Урош Дојчиновић

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2743113