Main menu

ШИДСКЕ КУПАЧИЦЕ

С почетком четврте деценије прошлог века почиње Шумановићева изолација. Повукавши се на село, он је прекинуо сваки контакт с прошлошћу, уколико су ту прошлост сачињавали људи. Тај прекид је био одлучан за место његове уметности у културном животу земље; барем онога часа. У том смислу одиграо је прилично незахвалну улогу: тај прекид деловао је на друштвену смрт уметника. Након 1931. године, пуних двадесет година, у оној безумној свакодневној трци, име овог сликара било је заборављено. Једино је изложба 1939. у Београду била доказ да је сликар још жив. Није била довољна афирмација до 1930. године. Сваки сликар који лично, и то на лицу места, није учествовао у вазда актуелној конкуренцији, био је брисан из списка постојећих. То се десило и Шумановићу. Ни његова бурна конструктивистичка прошлост, ни популарност у времену „Прољетног салона", ни слава париских критика, нису одолели тихој борби свакидашњице. Тако брзо није ваљда био заборављен ни један уметник у нашој прошлости, а опет тако много времена није било потребно ни једном до поновне рехабилитације. Упркос огромном опусу каквим се једва ко може похвалити и упркос несумњивим квалитетама тога опуса, процес његове рехабилитације спор је до мучности.

Повратак у живот за Саву Шумановића значио је, у ствари, повратак његове уметности, јер изгледа да је тако морало бити - он је своју уметност идентификовао са животом. Пауза која га је одвојила од сликарства, морала му је пасти тешко, много теже но што је то његовим савременицима могло бити јасно. Не радити значило је не живети, не имати радости боја, значило је живети у очајању против кога се тај човек борио и бранио. Излазак из болнице значио је повратак у живот. Само, тај повратак био је веома мучан: требало је поново почети све изнова, а снаге су биле мале и недовољне. Не треба сметнути с ума да се уметник вратио из болнице као болесник и да је у том стању било тешко живети, а још теже сликати. Ипак је то била једина срећна солуција, тај повратак раду, јер без њега Шумановић није могао живети никако. Без сумње је на његово релативно оздрављење најпозитивније утицао баш рад.

Почетак је био тежак. Има у шидској галерији неколико скица које вероватно потичу из тог периода. То је неколико мањих актова који локазују сву тешкоћу тог поновног почетка. Корпуси су непропорционално издужени, особито у екстремитетима; цртеж, уосталом, веома несигуран, а боје можда још најбоље илустрирају сумрак стања у коме се уметник налазио: оне су дивље и сурово сирове; њихови односи компоновани су у најмању руку чудно. Ипак, то су била ужад којима се сликар из психичког сумрака извлачио у светло.

Пауза је трајала пуне две године. У том је међувремену Шумановић насликао једно једино платно. На слици је забележен датум: година 1930. Идуће године не налазимо ни једно платно. Концентрација је наступила тек 1932. С обичним собосликарским бојама сликао је те године, двадесетак нових платна. Тужно је сведочанство које нам пружа сам Шумановић. „Тих страшних дана, када сам био у тим мучним трзајима, настале су те слике које називам зверским, а које захваљују свој изглед не каквом студију Француза, иако им нешто личе, него невољи. Подлога је била рађена цинковим белилом на подлози која не упија. Зато су настајали у току рада „брегови" и „жиле" и „подебљања" на сликама и увек је био нов проблем како да их довршим. И ја сам у шали звао те слике „крвава Хрватска" и „тужна Босна" итд., а, у ствари, то је био комад мога тужног и гадног живота.“

ШИДСКЕ КУПАЧИЦЕ

Све то говори како је болесни Шумановић наставио рад на својој уметности с још очајнијом упорношћу него пре избијања болести. Године 1932, када је почео радити, сликар се ограничио само на пејзаже. Мотиве је тражио и налазио у селу. Био је то невољни, додуше, али коначни повратак изгубљеног сина који је пре много година напустио свој родни крај да му се више не врати. Сада су услови једноставног живота, људи, мотиви и рад, убрзо деловали на његову сликарску природу: освојили су га. Изгубљени син сасвим се повратио. Шумановић је заволео своје село, дубоко и озбиљно. То је, уосталом, био и услов, а и последица његове уметности. Родни крај, односно мотиви, придонели су формирању новог начина гледања на сликарство, формирање новог стила. Године 1932. насликано је 14 платна. Те слике заиста су сличиле на географске карте у рељефу, али су у суштини биле добро сликане. Том серијом започиње оно што сликар сам назива „како знам и умем стил": „Тај стил сам у муци освојио, па је он мој као и сви следећи које сам радио у свом селу. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав свој материјал као и гледиште на сликање израдим сам, не много другачије од општег и овог што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да тако постане моје".

Године 1933. нови стил је углавном био формиран. Те године насликао је тридесет пејзажа свога првог шидског циклуса на тему шидских сокака. Из шетњи кроз село и по околици увек је доносио разнолике скице; код куће је скица била разрађивана. Често је даља фаза текла преко акварела или пастела и тек тада, на крају, долазило је уље. Шидски сокаци су циклус лирске распеваности сеоског пролећа. Њихов „реализам" дозвољава нам да се сваки од сликаних мотива упореди са сликом. Разлике су често минималне у детаљима, али зато у целини утисак је често пута различит за пуних 180 степени. Најлепши примерци овог циклуса сликани су на тему светла. Тако онај из збирке Павла Бељанског у Београду: зеленила и падају на жућкасту површину сеоске цесте, па преко беле фасаде кућице и смеђег крова, шарајући на тај начин читаву доњу половицу платна. Шидски сокак, који се налази у Танјуговој централи у Београду, сликан је на тему простора. У центру слике је цеста која тече према хоризонту, а упоредо са цестом, тече и фасада сеоске куће. Она је готово плавичаста, а кров куће таман. С леве стране цесте нижу се дрвеће и жбуње опет у правцу хоризонта, издиже се једноставна сива плоха неба. Тим контрастима изазвана је опет изванредна и уз то топла илузија простора.

Године 1934. започео је компликовани рад на три циклуса: први је „Пролеће у долини св. Петке“, други „Пролеће у шидским баштама" и трећи на тему женских актова. Прва два циклуса, који садрже око тридесет слика, сликана су као и претходни: њихова тема је пролеће, а главна боја је бела. Расцветане крошње дрвећа разасуте су по долинама и брежуљцима и по воћњацима, на позадини плавог неба. Тло је обично сликано тако да изазива илузије дубоке влаге која само што не испарава.

Последњи циклус сликан те године, уједно и највећи, су четрдесет актова. Ти актови настављају се на актове из 1929. године. Пејзаж се први пут јавља у том циклусу. Код ових актова јавља се по први пут нови елемент Шумановићеве форме те последње, шидске фазе": то је контура. Контура је обично извучена танком црном линијом, ређе модром, сивом, а врло ретко смеђом бојом. Систем контура Шумановић је преузео да би читаву палету која му је у прошлом периоду била знатно тамнија, свео на светлију скалу. Уосталом, радило се не само о светлијој скали већ и о прелазу на доследније колористичко изражавање. У периоду до 1929, у тзв. „париском периоду", његов колоризам ма колико да је био богат изражајном и сонарном звучношћу боје, у суштини изражавао се још увек системом контраста светла и сене и употребом полутонова. Контура му је омогућавала напуштање тога система и употребу мање-више чистих боја. С једне или с друге стране контуре могао је поставити исте вредности боја, које су управо на тај начин контуром биле повезане.

С тим елементима могао је Шумановић 1935. прећи на свој велики циклус „Шидска купачица". То је прилично велики циклус композиција с актовима у екстеријеру. Сликан је у току четири године: 1935, 1936, 1937 и 1938. године. Током година повећавали су се формати, тако да је прве године отпочео форматима који нису прелазили метар, а последње године сликао је неколико својих највећих композиција са „шидским купачицама", у формату 2 х 2,5 метра.

Можда је међу свим циклусима ипак најважнији циклус тих “шидских купачица", не стога што би квалитативно био најснажнији, напротив, он је то најмање, већ због значења које му је придавао аутор, због огромних напора који су уложени у тај циклус и. најзад, због тога што је баш овде сликар највише манифестовао своју уметничку природу. Та уметничка природа изражена је двоструко: у жељи за продирањем у суштину ствари и у тежњи за немогућим. То је основа. А што се тиче могућности, њих је Шумановић имао. Само је питање: у каквом степену? Ако је нешто трагично иза овог циклуса, а трагичним не оскудева тај живот и та уметност, оно је прозашло опет из истог комплекса као и сама животна трагедија. Можда ће, то се никад не зна, једног дана и овај циклус бити сагледан под новим кутом, па ће можда доживети и другу оцену. Данас, та платна с купачицама чине се као жалосни одјек трагедије која је онемогућила Шумановићу креатору да до краја изведе оно што је онај други, јачи део у њему, замислио. Слом идеје је видљив баш као што је видљиво да је дошао на крају, тј. при крају, пре но што је слика завршена. Наиме, немогуће је негирати „шидским купачицама" извесну грандиозност, а још мање неке детаље: третман, употреба боје као и техника намаза делују управо бриљантно; све је то сликано сликарским ножем (кист је сликар напустио још 1929.); површине су чисте, глатке и мирне као језеро. Цртеж је у многим случајевима изведен врло коректно иако, као по неком систему, има детаља, нарочито у горњим партијама корпуса актова, који су неправилни. Главе купачица су најчешће прекратке што опет може бити ствар недоследног цртежа, али исто тако и последица намере: Шумановић је намерно хтео да начини серију актова на којима ће се фигуре, односно главе, односно модели, редовно понављати. Без сумње те купачице спадају у „монументални" стил.

(Део текста, пренесен из докторске дисертације Димитрија Башичевића, одбрањене 18. фебруара 1957. год. на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу)

Др Димитрије Башичевић

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2585254