Main menu

ИКОНОСТАС ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ У ЕРДЕВИКУ

Данашњи Ердевик спомиње се као ново село крајем XVII века (1698). Већ 1702. године, у Ердевику је било 100 кућа. Почетком четврте деценије XVIII века у Ердевику је постојала црква од плетера, покривена шиндром и сводом од дасака. Године 1794. црквена општина у Ердевику известила је Митрополију да је склона паду и да намерава да изгради нову, те шаље план, предрачун и уговор са зидарем. Према Мати Косовцу, данашња црква у Ердевику саграђена је 1804. године. Овај податак се односи на изградњу комплетне цркве са звоником. Црква је обновљена већ 1832. године, а потом 1861. године.

Убрзо после грађевинских радова црквена општина је приступила декорисању унутрашњости храма и набавци потребног мобилијара. Стефан Крачић, „тишљер мајстор” из Дивоша, је 1805. израдио епископски трон, певнице и столове у класицистичком стилу. Две године доцније, мало познати сликар из Сремских Карловаца, Григорије Гершић, исликао је иконе на епископском трону и певницама и обојио столове.

Иконостас ердевичке цркве настао је у времену између 1806. и 1819. Најпре су резбарију извели новосадски дрворезбари Јован Лашок и Сигисмунд Егерман, а скоро деценију касније иконостас је сликао карловачки уметник Георгије Бакаловић. У новом храму је у међувремену био постављен иконостас из старе цркве, од којега су сачуване четири престоне иконе (налазе се данас у Галерији Матице српске у Новом Саду), рад непознатог аутора који је сврстан у групу уметника из круга Јова Василијевича.

Ердевичка општина је 1806. закључила уговор са Лашоком и Егерманом за израду резбарије иконостаса. Они су учили дрворезбарски занат у радионици Аксентија Марковића у Новом Саду. Уметничку каријеру обојица су започели истовремено, завршавањем резбарских радова на иконостасу цркве у Бингули. Наиме, резбарију иконостаса бингулске цркве почео је да ради Аксентије Марковић чији су они били помоћници и сарадници. У току рада на иконостасу, Марковић је умро, а његов посао су наставили и довршили Лашок и Егерман. Приликом закључења уговора за резбарске радове са општином у Ердевику, они су приложили потврду „обшчества" из Бингуле да су после смрти господина Аксентија от Марковић, “билдхауера и гражданина новосадског” довршили резбарију иконостаса и певнице тамошње цркве. У потврди је на крају наглашено, уколико неко жели да им повери резбарске радове, општина их препоручује, не као калфе него као поштене мајсторе и у послу веома искусне. Потврду бингулске општине и уговор ердевичке општине проследио је Конзисторији шидски свештеник Михајло Георгијевић 26. септембра 1806. године. После добијања сведочанства са похвалама уметника, Конзисторија је одобрила уговор за резбарске радове. Према уговору мајстори су добили да израде иконостас по узору на иконостас цркве у Бингули, уз неке измене. За овај посао договорено је да се мајсторима исплати 2300 гулдена у готовом новцу, 300 ока брашна и 2 ведра вина.

Иконостас ердевичке цркве конципиран је у духу класицизма. Профилисаним таласастим венцима подељен је на три хоризонталне зоне. У првој зони наглашене су вертикале канелованим стубовима који фланкирају престоне иконе и двери. Стубови су обавијени гранчицама са ружама, а завршавају се композитним капителима. Изнад капитела су постављени импости на које се наслања први профилисани венац.

Декоративни репертоар иконостаса састоји се од флоралних мотива местимично комбинованих са геометријским. Орнаментална декорација је изведена у техници пробоја плитком рељефу и пуној пластици. Разноврсност и богатство мотива највише долази до изражаја у првој зони иконостаса, на дверима и просторима изнад престоних икона. Мада су царске двери у горњем делу доста оштећене, ипак се на њима запажа разноврсност мотива. Централни мотив је обрнуто постављена ваза обложена листовима из које излази цвет и додирује теме овалног медаљона. Из стопе вазе излазе по две руже. Разлистале гранчице разилазе се од стопа ваза формирајући лучки завршетак крила двери. Простор око ваза испуњен је цветним мотивима и лиснатим гранчицама савијеним у волуте. Бочне стране медаљона украшене су гранчицама са ловоровим листовима. Испод медаљона се, такође, налазе вазе обрнуто постављене са букетићима ружа који додирују оквире медаљона. Лево и десно од ваза разилазе се лиснате гранчице и савијају се у волуте које су испуњене розетом у средини. Мале двери (северне и јужне) имају сличну орнаментику. Изнад медаљона у средини постављене су вазе са букетићима ружа и разлисталих гранчица које образују лични завршетак двери. Испод медаљона су гранчице савијене у волуте розетом у средини. Орнаментика изнад престоних икона компонована је у виду фронтона, а састоји се од ваза од којих се симетрично разилазе лиснате гранчице и савијају у волуте. Средња зона са празничним иконама одвојена је од прве и треће профилисаним венцима. У средини је композиција св. Тројице Крунисање Богородице, која је фланкирана канелованим стубовима обавијена гранчицама са ружама. Празничне иконе међусобно су одвојене пиластрима декорисаним низом алкица. Простори изнад композиција празника испуњени су једном вазом у средини од које се разилазе и међусобно преплићу разлистале гранчице. У трећој зони су медаљони постављени у паровима које фланкирају пиластри декорисани алкицама у алтернацији са листићима. Медаљони су међусобно повезани разлисталим гранчицама са жиром, односно са ружама. Медаљони на крају другог реда уоквирени су испреплетаним разлисталим и расцветаним гранчицама. У трећој зони празни простори између медаљона испуњавају вазе обложене листовима са дршкама које формирају С волуте. У свакој вази су две руже.
На жалост, данас не можемо да установимо да ли су мајстори Лашок и Егерман поштовали клаузулу уговора према којој је требало да иконостас ураде по узору на иконостас цркве у Бингули, пошто је црква у Бингули потпуно уништена за време Другог светског рата. Међутим, по концепцији и орнаменталној декорацији, иконостас ердевичке цркве био је најближи Марковићевом иконостасу у цркви манастира Фенек, који је страдао за време Првог светског рата.

Десетак година после израде резбарије иконостаса, црквена општина у Ердевику поверила је сликарске радове на иконостасу карловачком сликару Бакаловићу. Зна се доста о животу овог сликара, захваљујући Миодрагу Коларићу који је написао монографију са исцрпним подацима о његовом животу и раду. У монографији се наводи да је Бакаловић рођен 1786. у Кули. Наиме, Стефан Гавриловић у свом протестном писму упућеном карловачком митрополиту. због погодбе црквене општине у Ердевику са Бакаловићем за сликање иконостаса, назива га са доста омаловажавања „Куљанином” чиме је хтео да нагласи његово порекло, тј. да је досељеник у Сремским Карловцима, а не староседелац. Коларић га везује за радионицу Гавриловића јер је сматрао да је сликар у њој провео од 1805. до 1815. године : Међутим, изгледа да је Бакаловић врло брзо дошао у сукоб са Гавриловићем јер га овај у поменутом писму назива самозваним сликаром, на основу чега се може претпоставити да је он пре истека школовања напустио уметничку радионицу.

Извесне сличности на иконостасу цркве у Ердевику са сликарством Арсе Теодоровића указују на то да је Бакаловић био упознат са делима овог уметника. У стручној литератури се сматра да је Бакаловић започео уметничку каријеру сликањем иконостаса цркве св. Николе у Ердевику за које је закључио уговор са општином 15. августа 1817. Бакаловић је, познавајући добро свога учитеља Гавриловића, претпоставио да ће му он правити сметње код црквених власти у вези погодбе за сликање иконостаса ердевичке цркве, па се унапред обратио митрополиту за помоћ. Неколико дана пре закључења уговора, тј. 8. августа, упутио је писмо митрополиту у којем га упознаје са својом погодбом за сликарске радове на иконостасу ердевичке цркве. У писму Бакаловић моли митрополита да посаветује црквену општину у Ердевику да га због његове младости не лиши посла и да са благословом потврди њихов уговор и почетак послова на иконостасу. Желећи да истакне искуство, Бакаловић сломиње неке своје радове у катедралној цркви у Сремским Карловцима, а такође се позива и на уверење црквене општине у Товаришеву. У катедралној цркви у Сремским Карловцима данас нема трага од Бакаловићевих радова, који су вероватно били мањег обима.

Одмах после закључења уговора ердевичке општине са Бакаловићем за сликање иконостаса, Гавриловић желећи да спречи радове, послао је протестно писмо Конзисторији. Известио је Конзисторију да је доста поуздано сазнао о погодби ердевичке општине за сликање иконостаса са „Бакаловићем, иначе Куљанином, самозваним малером житељем карловачким”. Сматрајући да би било корисно и за општину а и за цркву да се он претходно упозна са уговором за сликарске радове, моли Конзисторију да му стави на увид копију истог уговора пре него што га одобри. Судећи по исходу догађаја можемо извести закључак да су црквене власти изгубиле поверење у Гавриловића који је већ од средине прве деценије XIX века каснио са пословима или их препуштао својим помоћницима. Сем тога изгледа да је Гавриловић у то време био доста стар, а вероватно и болестан, јер му је већ приликом закључења уговора 1810, са црквеном општином у Буковцу, наглашено да мора обезбедити наследнике који би у случају његове смрти завршили започети посао. Стога је ердевичка општина за сликарске радове на иконостасу њихове цркве одабрала младог уметника Бакаловића који се већ тада огледао као сликар на иконостасу цркве у Товаришеву. Не обазирући се на „протестацију” Гавриловића, Конзисторија је 10. септембра 1817. одобрила уговор ердевичке општине са Бакаловићем за сликање иконостаса.

Бакаловић је према уговору добио да измала иконостас и први свод по пропису православне цркве, без сваког недостатка, као и да позлати цели „билдхауерски посао”. За целокупан посао одређено је да се мајстору исплати 7000 форинти у бечкој валути, 1000 ока жита, 1500 ока кукуруза, 12 хвати тврдог дрвета, 12 акова вина, 2 акова ракије, 2 жировна брава, од сваког пара по једну кокошку и 10 јаја, бесплатан и подвоз према потреби.

Иконостас ердевичке цркве је већ 1829. чистио сомборски сликар Јован Недељковић. Сем чишћења иконостаса, мајстору је припало повремено сликање унутрашњости цркве, од епископског стола до звоника, а по узору на шидску цркву, чију је унутрашњост само неколико година раније декорисао исти уметник.

Иконографски репертоар иконостаса распоређен је у три хоризонталне зоне. У првој зони су престоне иконе, св. Никола, Богородица са Христом, Христос и св. Јован. Испод престоних икона су: Повратак Агриковог сина, Ваведење Богородице, Васкресење Лазарево и Усековање главе св. Јована. На дверима су: Христос проповеда у храму (северне), Благовести (царске) и Силазак св. Духа на апостоле (јужне). Изнад двери налазе се Неопалима купина, Тајна вечера и Жртва Аврамова. У другој зони смештене су композиције празника са св. Тројицом - Крунисањем Богородице у средини.

Средину треће зоне заузима Распеће са медаљоном Богородице и св. Јована Богослова, а лево и десно у два реда распоређени су медаљони са стојећим фигурама апостола. Испод Распећа је Скидање с крста. У првом реду, на крајевима су постављене композиције Смрти Богородице и Рођење Богородице. У сликарству иконостаса цркве у Ердевику запажа се код Бакаловића стилска и рукописна неуједначеност настала услед недовољног ликовног образовања, као и под утицајем разноврсних узора који су му послужили у реализацији овог обимног дела. Сликајући поједине делове иконостаса Бакаловић се у великој мери ослањао на своје претходнике, барокне сликаре Теодора Крачуна и Јакова Орфелина, чија су му дела као Карловчанину била доступна на иконостасу Саборне цркве. На Теодора Крачуна подсећа сцена Рођења Христовог чију је композицију уз неке незнатне измене пренео са иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима. Бакаловић је издужене Крачунове фигуре Богородице и Јосифа у својој интерпретацији још више издужио и дематеријализовао па делује крхко и ломно, док невешто драпирана одећа од танке тканине открива анатомске недостатке. Претерану склоност да облачи приказане личности у танке, готово прозирне тканине, поновио је на царским дверима сликајући арханђела Гаврила истичући при том грубе грешке у анатомији и пропорцијама. Знатно вештије Бакаловић је са иконостаса Саборне цркве преузео Орфелинову композицију Силазак св. Духа на апостоле. Композиција је асиметрична са доминантном фигуром Богородице помереном мало на леву страну. Разлике се запажају у типовима физиономија, начину моделовања, аранжирању набора одеће, покретима и гестовима који су класицистички смиренији. Као пандан на северним дверима насликана је композиција Христос проповеда у храму. У првом плану је Христос који седи ослоњен руком на пулт, а у позадини су невешто и без инвентивности једна поред друге распоређене фигуре светитеља, скоро исте висине и сличних физиономија, мирних покрета и гестова па цели призор делује монотоно.

Међутим, најуспелија сликана композиција на иконостасу ердевичке цркве је Жртва Аврамова за коју је, свакако, имао неки добар узор. Без озбира на грешке у приказивању нагог Исаковог тела који је у полуседећем положају, фигура Аврамова је сигурније обрађена, тканина одеће је вештије драпирана, а лик је реалистички третиран и подсећа на ликове старијих светитеља из појединих композиција Јакова Орфелина. Грубе цртачке и анатомске грешке примећују се и код појединачних фигура апостола у горњим зонама иконостаса. Фигуре апостола су или дематеријализоване и несигурно постављене у простор, готово редовно подигнуте на прсте тако да поједине делују као да губе равнотежу, или су предимензиониране наглашеног волумена са богатије набраном одећом која повећава њихову запремину.

Бакаловић је познавао, сем дела Крачуна и Орфелина и дела свога савременика Арсенија Теодоровића, који је у то време осликао иконостасе за цркве у Новом Саду (св. Три Јерарха), Земуну (св. Богородице) и Сремској Митровици (св. Стефана, данас Саборна). Сличности са Теодоровићевим делима посебно долазе до изражаја на престоним иконама Христа и Богородице са Христом. Стојећа фигура Христа углавном се подудара у целини а и у детаљима са фигуром Христа са престоне иконе из земунске цркве. Но, највеће сличности су у типу физиономије широког лица, наглашених јагодица са наглим сужавањем према бради и косом која пада на рамена. У предимензионираној фигури Богородице препознају се утицаји Арсе Теодоровића. Фино и меко моделисану физиономију Богородице са Теодоровићевих иконостаса Бакаловић је преобликовао у физиономију оштрих црта и угластих форми. На престоној икони св. Јована, Бакаловић је знатно самосталнији, мада светитељева фигура делује доста круто са физиономијом оштрих црта, изражајних очију, јаких подочњака, наглашених јагодица и уоквиреном тамном косом и брадом. Овај лик је типичан за Бакаловића и понавља се код појединачних фигура апостола. а такође и у композицијама празника. Сем цртачких и анатомских грешака на иконостасу ердевичке цркве, примећује се и Бакаловићев истанчан укус за колористичка и тонска решења Бакарну и рокајну палету својих претходника заменио је топло смеђом у којој се складно утапају црвене, плаве и зелене боје.

Др Мирјана Лесек

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2615664