Skip to main content

ПОЕМА СВЕТЛОСТИ И СЕНКИ

Композиција „Пијани брод"

По драми свога живота и рада као и по свом трагичном крају, Сава Шумановић представља издвојено место у нашој савременој уметности. Он је припадао оној генерацији наших сликара која се појавила одмах после Првог светског рата, генерацији која је из вртлога најопречнијих схватања, из оног бучног рата свију против свих, какав је у то време владао у западној, на првом месту паришкој уметности, који је повукао и нас у свој ковитлац, зачела један нови лик сликарства, разноврсност, бујан и занимљив далеко богатији но икад раније и први пут истински савремен у односу на европско време.

Сава Шумановнић је био носилац најпрогресивнијих уметничких идеја и према томе главни представник уметничке авангарде свог времена, између 1921. и 1925. године, када се нашао у Паризу и одмах прихватио оне идеје у тадашњој уметничкој метрополи које су у том часу биле нове и прогресивне; кубизам и конструктивизам.

Кубистичко конструктивистички покрет у светској уметности оцењен је као најзначајнији покрет у уметности 20. века, прво што је логично никао на развојној линији преко Сезана, а друго што он претходи као неки увод у апстрактну уметност. Утолико је значајнија појава једног сликара који у нашу земљу доноси те идеје апстрактне уметности и остварује, у оквиру свог опуса, једну читаву фазу која траје више од пет година. Тиме је Шумановић постао зачетник једне нове уметности у нашој земљи и зато с правом кажемо да је он најснажнија уметничка личност југословенског сликарства између два рата.

Рођен у Винковцима 22. јануара 1896. године Сава се, пошто су му оба родитеља из Шида, већ у својој четвртој години, обрео у Шиду. Ту је завршио основну школу. Заволео је Шид, дубоко и интимно био је везан за питому сремску равницу, па је та повезаност са Шидом и његовом околином нашла одраза у његовом сликарском стваралаштву.

Прве сликарске поуке добио је од професора Јунга у земунској гимназији, а после се уписао у Уметничку школу у Загреб. Ни као студент није се задовољавао само школском наставом, већ је радио и самостално по узору на импресионисте и постимпресионисте Ван Гога и Сезана, чији се снажни утицај уочава у његовим првим остварењима. У Загребу је студирао у класи Отона Ивековића и Клемента Црнчића. У овој школи стекао је нова искуства и 1919. године приређује своју прву изложбу. Загреб је у њему видео већ истакнутог сликара.

Захваљујући најповољнијој оцени јавности и критике, одлучио је да исте године отпутује у Париз. Тамо је приступио школи Андреа Лота. Интензивно је радио, и као плод таквог рада је мноштво цртежа, акварела, гвашева и око педесет уља. Шумановић 1925. године напушта кубизам и свога учитеља. Искуство са кубизмом држало га је на опрезу, требало је сачувати афирмацију и некадашњи реноме, и тада настају сукоби у уметнику у потрази за собом, за својим стилом.

Баш у том мноштву сукоба избио је прави тренутак у потрази за личним сликарством, тренутак када ће Шумановић бити велики Југословен међу странцима. Остварења су била неколико ванредно насликаних сликарских платана: „Пијани брод", „Доручак на трави", „Мост на Сени". Композиција „Пијани брод" је Шумановићево животно дело. То је дело експресивне чулности. Један од француских критичара тога времена је између осталог рекао: „Пијану лађу сачињавају елементи једне компликоване поеме, где су светлост и сенке зналачки распоређене у ритму, који једним бесом боја распростире занимљиву радост, могло би се рећи романтичну радост".

Шумановићеве жеље биле су реализоване и када је изгледало да почиње његова каријера у овој уметничкој метрополи, он је изненада доспео на ивицу опасности. Његова болест је све више узимала маха, а Париз, као светски град, давао је све неминовности уметницима: или пуну афирмацију, или да се изгубе у мноштву анонимних сликара.

Напушта Париз 1930. године и враћа се у Шид. Настанио се у родитељској кући, повукао од јавности и сав се посветио раду. Тек после девет година појавио се у Београду са својом последњом изложбом. Овај деветогодишњи период сликања у шидским пољима сматра се главним стваралачким периодом. У њему је дошао, како сам каже, до стила који је освојио кроз свој труд, без присећања на туђе узоре, и који је сматрао својим, до стила реалистичког у коме се није спутавао унапред постављеним теоријама, који није био ни академичан ни левичарски него се повиновао мотиву, знању и расположењу. Није трчао за оном сензационалном оригиналношћу помоћу које су се стварале каријере у Паризу, већ је тражио оригиналност, истинску и озбиљну.

И ко зна колико би још стварао да му нису, трагичног августовског јутра 1942. године, усташе прво сломили руке, знајући шта сликара највише боли, а затим без осуде, са још 150 недужних Шиђана, стрељали.

Тако је завршио немирни и пун трагедије живот уметника који се у животу осамио да би могао живети, а ето, на крају тог уметничког живота, поново се удружио с људима да би заједнички с њима могао умрети. Покопан је у некој од масовних гробница, а споменик над тим незнаним гробом и успоменом на уметника подигнут је у Шиду у виду галерије, у којој се чувају остаци уметниковог живота, његови радови, чије је живљење тај уметник поистоветио са својим.

Надежда Грозданић